Ro­žaj­ka Ja­smin­ka Pa­ča­riz, i nje­ne kćer­ke, če­tvo­ro­go­di­šnja Ar­ne­la i če­tvo­ro­mje­seč­na Ane­la, pre­ži­vlja­va­ju od sve­ga ne­što vi­še 130 eura so­ci­jal­ne po­mo­ći. Pa­ča­ri­zo­va je ape­lo­va­la na hu­ma­ni­tar­ne or­ga­ni­za­ci­je i lju­de do­bre vo­lje da joj po­mog­nu u na­bav­ci hra­ne, odje­će i obu­će, te dr­va za ogri­jev, kao i nov­ča­nim pri­lo­zi­ma, ka­ko bi ona i nje­na dje­ca pre­ži­vje­li na­red­nih mje­se­ci.
-Osta­le smo bez iče­ga. Ne­ma­mo ni hra­ne ni odje­će, obu­će, ni­ti bi­lo če­ga naj­o­snov­ni­jeg za ži­vot pa bi mi sva­ka po­moć do­bro do­šla. Dr­va ko­ja sam zi­mus obez­bi­je­di­la pre­ko hu­ma­ni­tar­nih or­ga­ni­za­ci­ja su po­tro­še­na. Osta­lo mi je da dje­ci ugri­jem so­bu još sa­mo par da­na, a on­da ne znam šta ću da ra­dim. Za­to mo­lim sve ko­ji mo­gu da mi po­mog­nu ka­ko bi pre­hra­ni­la dje­cu – ape­lu­je Pa­ča­riz.Ona sa kćer­ka­ma ži­vi u iz­najm­lje­noj, do­tra­ja­loj i ne­u­slov­noj čat­ma­ri gdje pla­ća sta­na­ri­nu 60 eura. Da­ne pro­vo­de u so­bi­ci od par kva­dra­ta u ko­joj sko­ro da ne­ma ni­če­ga osim do­tra­ja­log ka­u­ča, špo­re­ta i sta­rog TV apa­ra­ta. Če­tvo­ro­mje­seč­na be­ba spa­va u po­lo­mlje­nom kre­ve­ti­ću ko­ji je do­bi­la od jed­ne hu­ma­ni­tar­ne or­ga­ni­za­ci­je.
-Ima­la sam ja­ko te­žak po­ro­đaj i je­dva sam osta­la ži­va. To je osta­vi­lo po­slje­di­ce po mo­je zdra­vlje. ,,Ap­ta­mi­lom’’, ko­ji mi lje­ka­ri pre­po­ru­ču­ju za dje­voj­či­cu, za me­ne je pre­skup, jer mi mje­seč­no tre­ba naj­ma­nje pet ku­ti­ja ko­je ko­šta­ju po se­dam eura. Ne­moć­na sam da to pod­ne­sem, ali dje­te­tu mo­ram stvo­ri­ti hra­nu pa za me­ne i sta­ri­ju kćer­ku šta osta­ne. Na­kon što za stan dam 60 eura i 10 eura za stru­ju osta­je nam oko 60 eura da pre­ži­vi­mo. Ne ža­lim se i sve ću uči­ni­ti da dje­cu iz­ve­dem na put, ali mi je ja­ko te­ško da sve ne­da­će pod­no­sim sa­ma – ja­da se Pa­ča­ri­zo­va ko­ja ne­ma ni­kog bli­žnjeg da joj pri­tr­či u po­moć i pru­ži joj ru­ke.
-Ži­vi­mo u ne­u­slov­nom pro­sto­ru ali sam za­do­volj­na sa­mo da mi dje­ca ima­ju bi­lo ka­kav krov nad gla­vom. Obra­ća­la sam se lo­kal­noj upra­vi za po­moć, ali od to­ga ne­ma ni­šta. Mo­li­la bih sve do­bre lju­de da mi po­mog­nu da do­đem do sa­mo jed­ne so­bi­ce i ku­pa­ti­la gdje bi smo ja i mo­ja dje­ca ko­nač­no mo­gle da odah­ne­mo. Da ne mo­ram da pla­ćam ki­ri­ju, ne­ka­ko bih uspje­la da pre­hra­nim dje­cu, ali pod ova­kvim uslo­vi­ma to je prak­tič­no ne­mo­gu­će. Li­je­žem i bu­dim se sa osje­ća­jem ne­iz­vje­sno­sti. Ubi­ja me strah od sva­ko­dne­vi­ce i bri­ge da li će mo­ja dje­ca ima­ti šta da je­du – ja­da se Pa­ča­ri­zo­va.
Ona je pro­šle go­di­ne po­ku­ša­la da sa sta­ri­jim dje­te­tom po­tra­ži spas u ino­stran­stvu, ali su se nje­ni sno­vi sru­ši­li ka­da su je nje­mač­ke vla­sti na­pre­čac de­por­to­va­le u Cr­nu Go­ru. U Nje­mač­koj je upo­zna­la čo­vje­ka iz Si­ri­je sa ko­jim je ži­vje­la u za­jed­ni­ci i sa ko­jim je osta­la u dru­gom sta­nju.
-Po­li­ci­ja je upa­la u stan u pet sa­ti uju­tru i raz­dvo­ji­la me je od oca mo­je mla­đe kćer­ke sa ko­jim se vi­še ni­sam ču­la ni­ti znam gdje je on. Ka­da su me pro­tje­ra­li iz Nje­mač­ke bi­la sam tri mje­se­ca trud­na. Vo­lim svo­ju dje­cu i da­ću sve od se­be ka­ko bi ih vas­pi­ta­la i iz­ve­la na pra­vi put. Sta­ri­je di­je­te po­ha­đa pred­škol­sko obra­zo­va­nje u vjer­skoj usta­no­vi i to mi zna­či mno­go. Kao sa­mo­hra­ni ro­di­telj umje­sto 25 eura za ško­la­ri­nu da­jem 15 eura, a čak je i to te­ret za moj iona­ko pre­skrom­ni bu­džet – ka­že Pa­ča­ri­zo­va.
Ona ape­lu­je na lju­de do­bre vo­lje ko­ji su u pri­li­ci da joj po­mog­nu. Sred­stva mo­gu upla­ti­ti na broj 530-0100100063730-43 kod NLB Mon­te­ne­gro ban­ke na ime Ja­smin­ka Pa­ča­riz.
V.Ra.